Mali ljudi iz radija: „Za radijskog novinara se spremamo ceo život“

Njihova publika ne vidi sliku. Samo čuje. Radio novinar se svakodnevno obraća svojim slušaocima. Prenosi vesti, događaje, razgovara sa sagovornicima, donosi reportaže, ali nas vodi i na utakmice, maratone i izložbe.

Elizabeta Beti Arsenović je skoro pune 33 godine novinar Radio Beograda. To je, kaže u šali, jedna zarazna bolest. Nije teška, ali je neizlečiva.

– Ako čovek jednom uđe u radijsko novinarstvo, izlazi odatle samo pod teškom prinudom, kaže Beti i dodaje:

– Radio Beograd je institucija, medijska i kulturna. To je najstariji elektronski medij na Balkanu. Ima čari i u toj zgradi, u tom spletu kružnih stepenica. Divni kolega Dragomir Gale Janković, legenda Zabavno-humorističke redakcije Prvog programa Radio Beograda, koji nažalost već dugo nije sa nama, mi je jednom rekao da kada se čovek uplete u to stepenište, ne može da izađe. Može da bude loša plata, uslovi, da ti pada plafon na glavu. Ne ideš.

Ona se tim stepeništem, u Hilandarskoj ulici, popela malo posle diplomiranja. Završila je jugoslovensku i svetsku književnost, ali je oduvek želela da bude novinar.

– Nekoliko meseci sam radila kao zamena u školi. I brzo je izašao konkurs za honorarnog saradnika Radio Beograda. Nisam sebe videla kao radijskog novinara. Mislila sam da ću raditi u nekom časopisu. Bila sam pomalo stidljiva, tremaroš sa tankim glasićem. A kad čovek kaže Radio Beograd odmah očekuje ozbiljnost i ima tremu od tih velikih glasova. Međutim, primili su me. Bila sam honorarac oko godinu i po dana. I imala sam sreće, jer na RTS-u honorarac možeš da budeš i 20 godina. I onda i sada.

Mi smo oči onoga ko nas sluša

Beti ne štedi reči da opiše prednosti radija. Čar je što se ne vidiš, a čuješ se. Lepota je i u vrlo specifičnom uspostavljanju kontakta sa slušaocima. Jedinstven je i odnos sa kolegama.

– Kada sam počela da radim, u Radio Beogradu je bila tzv. kritičarska soba. Ja otvaram vrata i tu sedi – veliki Ljubomir Simović. A ja sam tek završila književnost!

Stvara se neobična prisnost sa kolegama. Radiš i rano ujutru i kasno noću. Delimo vreme, pritisak rokova. Posebna čar je u nevidljivosti. Stara škola Radio Beograda nas je učila da je radijski novinar na prvom mestu reporter. On predstavlja oči onoga ko sluša. Ja moram sve da opišem i približim. I izložbu. Mi moramo da naslikamo rečima. To zahteva veliku veštinu onoga ko govori, objašnjava Beti.

Sve počiva na izgovorenoj reči, a živi govor je nepredvidiv. Tako je Beti brzo shvatila da zna skoro sve o našem jeziku, ali ne i o govoru na radiju. To je važna lekcija za svakog mladog novinara.

– Kada se obraćate to mora da zvuči tako da svako može da tačno čuje ono što bi u pisanom tekstu video. Gde je tačka, zarez, veliko slovo. Moraš da budeš dobro pripremljen, kaže Beti.

Radijski novinari su sagovornici svojim gostima

Dobar kandidat za radio novinara bio bi neko ko osim zvaničnog obrazovanja, u bilo kojoj oblasti, ima i veoma široko neformalno obrazovanje. Važno je, jer će morati u trenutku da proceni i razume šta je važno i to na pravi način prenese.

– Ovo je posao za nekog ko voli brzinu, izazov i nema problem sa kratkim rokovima. U današnje vreme neko ko se već malo zarazi ljubavlju slušajući ga, može da proba i da radi na Radio Beogradu. Nažalost u jednom trenutku radio je doživljen kao laka zabava tamo devedesetih. Kada se to desilo, došlo je do predominacije muzičkih radio stanica. Kultura je dobila konkurenta u zabavi, napominje Beti i dodaje da su radijski voditelji sagovornici gostima, a ne samo postavljači pitanja.

Karijera u novinarstvu često podrazumeva da se prođe više redakcija, emisija i tema. Elizabeta Arsenović je počela kao novinar u Kulturnoj redakciji.

– Kada je ćerka kretala u školu, nije mi odgovralo da radim uveče. Ja sam se među retkima javila da radim jutarnji program. Ušla sam u njega kao Alisa u zemlju čuda. Tu te čeka sve – i ekonimija, medicina, politika, pravo…, kaže Beti. Bilo je dosta naporno, ali svakom mladom novinaru bih preporučila nekoliko godina rada u jutarnjem programu. To je kao trening pod tegovima. Posle toga možeš sve. Ujedno, Jutro je najslušaniji segment radijskog programa, a zbog specifičnog – moglo bi se reći i osetljivog – termina, nije samo emisija, već misija. Ulaziš u domove ljudi, budiš ih. Ti si njihov nevidljivi komšija, prijatelj. Radila sam i terenske reportaže. To je naporno, ali jako lepo. Radila sam za sve informativne emisije, a sada sam u magazinskom programu.

Beti uz osmeh kaže da njene kolege nemaju ograničenja po pitanju obrazovanja. Radio novinari su i građevinski inženjeri, lekari, turizmolozi… Važna je radoznalost uz veliko obrazovanje, sve što si uneo u sebe kroz štampu, književnost, putovanja, susrete… Celog života se, kako objašnjava Beti, pripremaš za to da budeš radio novinar.

Ističe da trema može da se savlada i kaže:

Ja sam bila tremaroš. Kod nekog ide sporije, kod nekog brže. I napreduje se zahvaljujući rutini. Takav je posao. Neko ko ne može da savlada tremu, neće se ni zadržati na radiju. Mada, ima i ljudi koji su ceo vek radili na radiju i otišli u penziju, a nikada nisu seli pred mikrofon. Magija radija deluje i na takve.