Od šrafcigera do softvera – Tehnologija promenila i automehaničarski zanat

Na prvi pogled, automehaničarska radionica izgleda kao pre trideset godina – automobili na dizalicama, miris ulja i zvuk alata. Ispod haube današnjih automobila, međutim, kriju se komplikovana elektronika, računari i senzori. Zanat se promenio, ali dobri majstori su i dalje na ceni, a mnoge opremljene radionice vape za novim mladim zanatlijama.

Majstor Đorđe Šljukić ovim poslom bavi se već tri decenije, svedok je promene u autoindustriji „od šrafcigera do softvera“, a kako kaže interesovanje mladih za automehaničarski zanat iz godine u godinu sve je manje. Smatra da jedan od razloga trogodišnja škola koja ne prati dovoljno brzo promene u automobilskoj industriji, kao i predrasude da na zanate uglavnom odlaze đaci koji nisu uspeli da upišu „ništa bolje“. 

„Automehaničar danas mora da poznaje mehaniku, elektroniku, dijagnostiku, pa i osnove računarstva. Problem je što kasnimo barem deceniju sa formiranjem obrazovnog profila mehatroničar – tehničar mehatronike, koji objedinjava sve ono što današnji poziv obuhvata. Imamo situacju kada deca posle završene srednje škole za automehaničara dođu na praksu, a ne znaju šta je električno ili hibridno vozilo, ili imaju samo površne informacije. Vremena se ubrzano menjaju, tehnika napreduje, a u našim školama se i dalje uči o delovima vozila koja su odavno prestala da se proizvode“, kaže Šljukić i dodaje da se Udruženje autoservisera čiji je član, zalaže da obrazovanje za taj profil traje četiri godine, jer bi to mladima otvorilo više mogućnosti, kao recimo da nastave školovanje na fakultetu ako žele. 

Dobar majstor poštovan kao dobar lekar 

„Danas, nažalost, imamo mašine, imamao dijagnostiku, alat, ali nemamo dovoljno budućih majstora, koji bi da uče zanat. Voleo bih da mladi uvide da je ovaj posao cenjen, da može lepo da se zaradi i živi od njega, a da je danas dobar majstor gospodin, poštovan i tražen gotovo kao dobar lekar“, kaže Đorđe i dodaje da su osim automehaničara, još deficitarniji auto-limari i autofarbari, zanimanja koja gotovo da iščezavaju. 

Među onima koji su se za za ovaj poziv odlučili pre svega zbog ljubavi prema automobilima, kao i iz želje da ih sami održavaju i popravljaju je Pavle Zogović, koji je u ovom poslu već 15 godina. Nakon završene Srednje saobraćajne škole za tehniku drumskog saobraćaja, počeo je kao pomoćnik u radionici, a danas je u servisu u kom radi u timu sa još 7 kolega. Kako kaže, u poslu mu je najveći uzor vlasnik servisa, njegov mentor, majstor Ljubiša, od koga i dalje svakodnevno uči. 

„Ponekad je najteže utvrditi gde je kvar, a on je upravo sjajan dijagnostičar, poput nekog „Dr Hausa“ mehatronike“, kaže Pavle kroz smeh i dodaje da je srećan što je „zakačio“ i staru eru vozila, kada je bilo mnogo više mehaničkog posla.  

„Dok su se nekada u radionicama popravljali delovi, varilo, strugalo i sklapalo, danas je posao drugačiji, većina kvarova utvrđuje se dijagnostikom, a rešenje često znači zamenu određenog dela. Posao je i dalje izazovan, samo na drugačiji način“, objašnjava Pavle i kaže da su iz godine u godinu delovi sve skuplji, a da zanimanje automehaničara danas uključuje i praćenje i nabavku delova, pronalaženje pravog dobavljača, proveru kvaliteta, ponekad naručivanje specijalnih ili retkih komponenti iz inostranstva.  

„Oduvek su me interesovali automobili, kako funkcioniše mehanika, kako koji deo radi, pa sam i pre nego što je to postala moja profesija, voleo da „zavirim“ ispod haube. Potrebno je najmanje pet godina intenzivne prakse do zvanja majstora. Mogu da kažem da danas radim posao koji volim i da sam veoma zadovoljan zaradom. U servisu sam napredovao od pomoćnika do majstora, a najviše volim što je posao dinamičan i kreativan – nijedan kvar nije isti i uvek moraš da razmišljaš i tražiš rešenje“, kaže Pavle. Dodaje da mu je posao zanimljiv i zato što mu pruža priliku da upozna mnogo ljudi, kao i da dodatno zaradi, jer ga često pozivaju da pomogne kolegama iz drugih radionica kada se pojavi neki neobičan kvar. 

Kako Pavle kaže, plate u njegovom poslu, kreću se od oko 100.000 dinara, dok iskusniji majstori i vlasnici svojih servisa mogu da zarade od 2.000 do 5.000 evra. 

Mali servis mnogi zaborave – pa posle plate više 

Sagovornici Infostuda osim tehničkoj opremi, veliku pažnju posvećuju i bezbednosti na radu i zaštitnoj opremi. Prema njihovim rečima, iako je posao danas moderniji nego ikad, i dalje postoji nešto što se nije promenilo – odnos naših vozača prema održavanju automobila. Većina čeka da auto počne da „zveči, škripi ili dimi“, pa tek onda dolaze kod majstora. A preventiva je, kažu, najjeftinija.  

Kako dodaju, mali servis je rutinski, ali izuzetno važan korak u održavanju vozila. Može da traje od jednog do par sati, obavlja se na svakih oko 10.000 do 15.000 pređenih kilometara, ili bar jednom godišnje, a košta uglavnom od oko 4.000 do 25.000 dinara zavisno od posla i stanja vozila. Veliki servis radi se na 70.000 do 150.000 pređenih kilometara, a cena mu ide i do 100.000 dinara. Zahteva mehaničke radove i traje čitav dan. 

„Redovan servis, koji podrazumeva zamenu ulja, filtera, pregled kočnica, kaiševa i tečnosti, zapravo je najvažniji za dug vek automobila“, objašnjava Đorđe Šljukić i dodaje da bi pravilnim i redovnim servisiranjem mnogi kvarovi mogli da se spreče, a samim tim i veći troškovi.  

„Tokom godina imam stalne mušterije čije automobile poznajem, održavam, a kada dođe vreme za zamenu i tu najčešće učestvujem u izboru sledećeg. Najteže je kada mi dođu vozači koji ne održavaju redovno svoj auto, ili kupuju automobile „zvučnih“ imena, ne vodeći računa o tome koliko koštaju delovi kada dođe do kvara. Moj predlog je da kada kupujete polovni auto, obavezno uračunate i sumu za popravke i servis“, kaže majstor Đorđe i ne krije da najviše ceni japanske proizvođače, a naročito „micubiši“ automobile za koje je već godinama ovlašćeni serviser. Pavle dodaje da se folcvagen najčešće kvari, dok su najjeftinije popravke kod fiata, zbog povoljnije nabavke delova.