Etno rančevi i majice sa likovima folkloraša – mala porodična manufaktura porodice Ivanović iz Beograda

Ljubav prema folkloru, narodnoj nošnji i slikarstvu, profesorka francuskog jezika i književnosti Rebeka Elena Ivanović pretvorila je u zanimljiv hobi i dodatni posao.

Njene torbe ručno oslikane etno motivima, živopisnim šarama sa nošnji, već uveliko nose mnoge dame. Od kada je u malu manufakturu uključila i naslednicu po talentu, ćerku Saru, unikatnim “RegeC” torbama i rančevima, pridružile su se i “Tradi” majce ukrašene simpatičnim likovima igrača u narodnim nošnjama, koje je nacrtala ova petogodišnja devojčica.

Mali porodični posao cveta pod sloganom – „Tradicija je uvek u modi„, a svi uživaju, kako umetnice, tako i tata Branimir koji je zadužen za organizaciju i realizaciju. Rebeka i Sara slikaju, crtaju punom parom, a mnoga kulturno-umetnička društva naručuju njihove jedinstvene majice i cegere za svoje članove.

Kako Rebeka Elena kaže za Infostud, ideja za RegeC torbe nastala je spontano, još u periodu dok se aktivno bavila  folklorom.

-To je u stvari bio način da spojim dva hobija, slikanje i folklor. Tako sam mogla da izrazim svoju neku kreativnu stranu, a ujedno da  kroz konkretan upotrebni predmet, kao što je ceger, sačuvam i ispričam deo naše tradicije kroz motive koji se nalaze na nošnjama širom Srbije – kaže ona i dodaje da je naša nošnja veoma  bogata, slikovita i raznolika, pa je lako naći inspiraciju u svemu tome.

-A svaki motiv ili komad nošnje priča neku svoju priču. Oslikavanjem tih detalja na svojim cegerima, doprinela sam da svako ko je poneo RegeC, na neki način nosi i komad tradicije – kaže naša sagovornica.

Mešavina tradicija, tehnika i motiva

Kako je odrasla u mešovitoj porodici, mama joj je iz Rumunije, a tata iz Srbije (pa otuda i dva imena), Rebeka Elena se od malena susretala sa različitim običajima i tradicijama. Među njenim radovima mogu se naći i motivi sa rumunskih nošnji.

-Folklorom sam počela da se bavim sa šest godina u KUD-u  “Lazar Savić-Gedža” u Vranovu, kod Smedereva, a nakon dolaska u Beograd na studije francuskog jezika, nastavila sam da igram u KUD-u “Branko Cvetković” – kaže Rebeka Elena. – Malo nakon toga, rađa se i ideja za RegeC i naravno da se među prvim osobama koje su nosile ove etno cegere, bili upravo prijatelji i igrači  folkloraši. Pošto je srpska narodna nošnja veoma  bogata, a želela sam da taj crtež bude što verodostojniji originalima, služila sam se raznim tehnikama u slikanju kako bih dobila i teksturu sa tih nošnji.

Kako kaže, postoje motivi koji su izuzetno zahtevni, pa joj je ponekad za oslikavanje jednog cegera potrebno pet sati rada. Jedan takav je i njen omiljeni – detalj sa pčinjske suknje. Ali na njenim cegerima su se našli i detalji sa pirotske, šumadijske, banatske, kosovske nošnje, a jedna vrećica sa motivom nošnje iz Kosovskog Pomoravlja, bila je deo poklona mladoj na venčanju. U njoj su bile spakovne cipele, koje joj prema starom srpskom običaju, poklanja kum.

Osim naših kulturno-umetničkih društava, njene torbe rado nose i folkloraši i lubitelji naše traicije i van Srbije.

–Veliki broj cegera i vrećica za opančiće je urađen i za ansamble u dijaspori ili su kao suvenir iz Srbije stigle u gotovo sve krajeve sveta – od Nemačke, Francuske, Švajcarske, Španije i Portugala, do Kine, Amerike, Australije, Katara i Argentine. Bilo je i posebnih porudžbina u kojima sam kombinovala neki logo, ime i motiv da bih ga prilagodila posebnom zahtevu – objašnjava naša sagovornica i dodaje da je novi impuls poslu donelo roditeljstvo. Sara sada ima pet godina, a Dimitrije tri.

– Roditeljstvo je zahtevalo novu vrstu organizacije i angažovanja, pa je u početku bilo manje vremena za slikanje i stvaranje novih RegeC-a, ali je folklor i dalje bio prisutan. Kao i ljubav prema igri, pesmi, kostimima i slikanju. To je od početka, od prvog dana bila atmosfera u kojo su rasla naša deca. Ljubav prema folkloru, ali i umetnosti, spontano sam prenela na njih – priča Rebeka Elena.

Tradicija je ponovo u modi

Već od prvog crteža male Sare – folklorašice u šumadijskoj nošnji, Simići su zamislili odevne komade sa njim. Poželeli su da ga nose na majci.

– Ideja za Tradi majicu je upravo tu krenula. Suprug je rešio da to rumeno lice odštampa na majici za sebe. Ubrzo zatim nastao je i crtež “ILIJA”. Sara je nacrtala muškarca u srpskom kostimu koji nosi šajkaču. Jednom prilikom je suprug nosio tu majicu i naišli smo na veoma pozitivne komentare. Oduševljeno su nas zapitkivali odakle nam, gde smo to kupili… Pomislili smo da bi možda bilo zanimljivo imati proiozvod koji spaja moderno i tradicionalno, i sve to viđeno kroz prizmu petogodišnjakinje.

Ispostavilo se da su u pravu, a danas mnogi dečiji ansambli rado nose majice sa Sarinim crtežima i cegere koje je crtala njena mama.

– Inspiraciju za crteže, Sara nalazi u koreografijama i na kostimima koji njoj budu zanimljivi i crteži nastaju samo onda kada je ona za to raspoložena i na način na koji ona sve to doživljava. Ona je i član škole folklora “Vrtuljak” koju vodi Bojana Đorđević, profesionalna igračica Nacionalnog ansambla “Kolo”, pa se ta ljubav prema folkloru i umetnosti i druženju i na taj način širi.

Majice i dukseve ne kupuju samo folkloraši, nego svi koji su u ovom proizvodu videli nešto novo, originalno.

– Ispostavilo se da se Sarine majice i duksevi nose i uklapaju u razne stilove. Tradicija na moderan način povezuje RegeC i Tradi proizvode. Sve je nastalo iz ljubavi, zahteva dosta vremena, posvećenosti i kreativnosti pa je prilično izazovno baviti se ovakvim rukotvorinama. Međutim, činjenica da neko nosi ceger koji sam oslikala ili majicu sa likovima koje je Sara nacrtala, već govori o tome da smo uspele da na neki način i mi doprinesemo očuvanju naše tradicije – zaključuje naša sagovornica.