Sezonski radnici sve traženiji, dnevnice idu i do 50 evra!

Sezonski poslovi za mnoge su jedina mogućnost da zarade za život, dok drugi dnevnicom dopunjuju kućni budžet. Mlađe generacije pribegavaju sezonskim poslovima zarad džeparca ali kako rad u poljoprivredi nije lak, uvek fale ljudi koji bi zasukali rukave i dobro se oznojili u ovoj vrsti posla.

Deficit berača na našem tržištu je ustaljen već nekoliko sezona unazad iako vlasnici voćnjaka iz godine u godinu nude sve veće dnevnice ne bi li privukli nadničare i spasili svoj rod od propadanja. Često je prilika za dobru zaradu jedina prava motivacija za berače, a ove godine cene branja voća idu i do 6.000 dinara po radnom danu.  

“Ubi sunce“

Iako gotovo svako može da obavlja ovaj posao, celodnevni boravak na suncu, kao i saginjanje i penjanje dosta umaraju, zbog čega i među najiskusnijim beračima vlada mišljenje da je branje malina “robovski posao”.

– Ljudi se najčešće opredeljuju za ovaj posao iz ekonomskih razloga. Uglavnom se radi od 6h ujutru pa dok ne zađe sunce. Posao fizički nije zahtevan u smislu da morate da nosite težak teret, jer su sve gajbice od po 2,5 kg. Ali to što smo po ceo dan na nogama po vrućini nam najteže pada. Treba biti spreman na dinamičan tempo rada jer sezona branja malina uglavnom počinje sredinom juna i traje oko mesec i po dana – objašnjava Jelena Ilić iz Ivanjice koja se ovim poslom bavi dugi niz godina.

Dva obroka i dve pauze za kafu

Naša sagovornica navodi da je kroz višegodišnje iskustvo imala priliku da radi kod nekoliko poslodavaca pod različitim uslovima. Dogovor o uslovima i zaradi definiše se neposredno pre angažmana.

– Sve zavisi kakav dogovor postignete sa gazdom. Ranijih godina sam radila na satnicu i za 12 sati sam mogla da uberem po 110 kilograma maline. To sam radila uz dva obroka i dve pauze za kafu koje je poslodavac obezbedio. Kad god je moguće, brzi i iskusni berači uvek biraju tu varijantu jer brže završe posao. Radila sam i kod dva poslodavca gde je dodatno bio organizovan i smeštaj, tako da ima raznih opcija. Ove sezone, recimo, imam fiksnu dnevnicu od 3.500 dinara, sa dva obroka i pauzama za kafu. Mada, uveliko kruži i informacija da su pojedine gazde iz okoline Ivanjice i Arilja spremne da plate nadnicu od čak 50 eura uz uslov da se ubere određena količina maline na dan – tvrdi Ilić.    

Na pitanje ko su najčešće berači i da li postoji interesovanje mladih za ovaj vid posla Jelena kaže da je imala priliku da radi sa nadničarima raznih generacija.

– Radila sam rame uz rame sa jednom bakom od 80 godina ali i sa svojom tek punoletnom ćerkom. Sve generacije su uključene, ali u poslednje  vreme među beračima su pretežno mladi koji sezonski beru maline, kupine i borovnice. Poznajem i one starije sa višedecenijskim iskustvom u ovom poslu, koji su “ispekli” zanat te sve obavljaju rutinski.

A posle kiše…

Nekim poljoprivrednicima kišni vremenski uslovi mogu da zadaju glavobolje, ali ima i onih koji zbog padavina zadovoljno trljaju ruke. Da ništa ne rađa kao pečurke posle kiše znaju i mnogobrojni berači. Oni u dva navrata godišnje provode vreme u šumskim predelima.

– Prvi talas kreće polovinom maja, a u kojoj meri će prirodno okruženje biti bogato gljivama zavisi isključivo od vremenskih uslova. Velika suša ili prevelika vlaga utiču na rod, dok jesenja hladnoća, u vreme drugog ciklusa branja, može biti pogubna. Šume su podjednako bogate kako jestivim tako i otrovnim pečurkama pa treba biti oprezan. Najčešće berem vrganj, bezlebare, popovače, sunčanice i mlečnjače koje inače koristimo i kod kuće u ishrani – objašnjava Svetlana Adžić iz Gornjeg Milanovca.

Adžić ističe da je sakupljanje gljiva aktuelno u gradovim i cerovim šumama širom Šumadije i da nije tajna da iskusni berači za dan mogu da sakupe po više desetina pa čak i više od 100 kilograma gljiva, u zavisnosti koliko su spremni da prepešače.

– Moj sin Nikola i ja smo nedavno brali pečurke u predelu Zagrađa. Za nekoliko sati ubrali smo 30 kilograma svežih prvoklasnih vrganja, ali isto tako se dešavalo i da se kući vratimo praznih ruku kada je sezona na izmaku – tvrdi ona.

Prema njenim rečima, pojedini berači ne prodaju gljive već ih zamrzavaju, suše ili pasterizuju za svoje potrebe. Međutim, veliku većinu najviše motiviše zarada koju mogu da ostvare.

– Na tržištu cene variraju u zavisnosti od kvaliteta. Kod utvrđivanja klase vrganja boja je presudna – svetlija boja ukazuje na bolji kvalitet, i naravno, pečurka ne sme da bude crvljiva.  Za jedan kilogram ovih vrganja može da se zaradi od 300 dinara pa do 10-15 eura, dok za istu gramažu sušenih vrganja možete dobiti do 5.000 dinara. Treba imati u vidu da vam je za  kilogram sušenih vrganja potrebno 6-7 kilograma sveže ubranih pečuraka. Nakon svake berbe prvo odvajam deo koji ostavljam za naše kućne potrebe. Ostatak sečemo, sušimo i pripremamo za prodaju. Taj deo posla uglavnom prepustim svekrvi koja živi u okolnom selu i ima uslove da odradi taj finalni deo – priča nam Svetlana.