Odgovornost zaposlenog za štetu prema poslodavcu

Pravila o odgovornosti zaposlenog za štetu koju prouzrokuje na radu utvrđena su u članu 163. Zakona o radu. Poslodavac ima pravo da zahteva naknadu te štete od onog zaposlenog koji je štetu prouzrokovao svojom krivicom, o čemu pišemo u ovom tekstu.

I Krivica kao uslov odgovornosti

Prema zakonskom tekstu, zaposleni je odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi s radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu, u skladu sa zakonom, što znači da je odštetna odgovornost zaposlenog zasnovana na njegovoj krivici.

Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu, zaključujemo da u radnom pravu važi princip subjektivne odgovornosti sa dokazanom krivicom, što znači da se krivica zaposlenog ne pretpostavlja, već poslodavac ima celokupan teret dokazivanja.

Kako bi poslodavac potraživao od zaposlenog naknadu štete, mora da sprovede postupak u kojem će dokazati sledeće:

• da je zaposleni na radu ili u vezi sa obavljanjem posla učinio neku radnju ili da nije preduzeo radnju koju je morao preduzeti;
• da je takvim činjenjem ili nečinjenjem prouzrokovana neka šteta;
• da je zaposleni delovao namerno ili makar da je svojim postupanjem pokazao visok stepen nemarnosti.

Pokušaćemo to da pokažemo kroz dva primera – jedan koji se ogleda u namernom činjenju i drugi koji podrazumeva nečinjenje obavezne radnje (nepažnja).

Primer prvi: Ako zaposleni na radnom mestu uđe u raspravu sa kolegom ili pretpostavljenim, pa u toku rasprave namerno baci određeni predmet u pravcu druge osobe i tom prilikom razbije neku stvar koja pripada poslodavcu, on je poslodavcu odgovoran za nastalu štetu. Prvo, jer je postupao u radno vreme i na radnom mestu, zatim jer je radnju preduzeo namerno i, na kraju, zato što je njegovo delovanje direktan uzrok štete.

Primer odgovornosti za štetu nečinjenjem i nemarom bio bi sledeći: zaposleni je odgovoran za rad mašine koja predstavlja opasnu stvar. Obučen je da prilikom napuštanja radnog mesta mora mašinu da isključi. Pažljiv zaposleni bi uvek obavezno isključio mašinu kada napušta radno mesto. Ukoliko se desi da to ne učini, a usled toga nastane šteta, jasno je da je u tim okolnostima zaposleni pokazao visok stepen nemara. Sve i ako nije namerno ostavio mašinu uključenu, on je to učinio sa visokim stepenom nepažnje, što je dovoljno da bi se uspostavila njegova odgovornost za nastalu štetu.

Prema tome, ako postoji osnov odgovornosti, zaposleni se može obavezati da naknadi štetu ako je šteta nastala njegovim namernim ili krajnje nemarnim delanjem, a u uzročnoj vezi je sa radom.

Zaposleni neće odgovarati za štetu ako postoje razlozi za isključenje odgovornosti: ako je postupao u nužnoj odbrani – kada odbija protivpravan napad na sebe ili drugog; ako je postupao u stanju nužde – kada se uništava dobro manje vrednosti da bi se spasilo dobro koje ima veću vrednost; i kada je postojao pristanak oštećenog.

II Odgovornost više zaposlenih

Ukoliko je jedan radnik kriv za nastalu štetu, on plaća onoliko kolika je tačno šteta. Ako je šteta nastala delovanjem više zaposlenih, Zakon o radu u članu 163. uređuje pravila odgovornosti za takvu štetu na sledeći način:

• Ako štetu prouzrokuje više zaposlenih, svaki zaposleni je odgovoran za deo štete koju je prouzrokovao. Doprinos svakog od zaposlenih nastaloj šteti ne mora da bude isti. Recimo, radnik na prijemu robe odgovara za manjak robe koji je nastao u utovaru, jer je to njegovo zaduženje po ugovoru o radu, a magacioner odgovara za manjak robe u skladištu, jer je on zadužen da vodi računa o robi koja je već uskladištena.
• Ako se ne može utvrditi deo štete koju je prouzrokovao svaki zaposleni posebno, smatra se da su svi zaposleni podjednako odgovorni i štetu naknađuju u jednakim delovima. Prema sudskoj praksi, kada zaposleni zajednički obavljaju poslove i nije moguće precizno razgraničiti njihovu odgovornost, dolazi do primene pravila o jednakoj odgovornosti, pa se iznos štete podeli na onoliko jednakih delova koliko je zaposlenih koji su štetu prouzrokovali. Svaki zaposleni je odgovoran za štetu samo do visine svog dela.
• Ako je više zaposlenih prouzrokovalo štetu krivičnim delom sa umišljajem, za štetu odgovaraju solidarno. Ovo znači da, ako se u krivičnom postupku donese presuda po kojoj je više zaposlenih pravnosnažno osuđeno za neko krivično delo čijim je izvršenjem nastala šteta poslodavcu, poslodavac celokupan iznos štete može da naplati od bilo kog od zaposlenih. Dakle, ne postoji podela iznosa štete na onoliko delova koliko je zaposlenih, već svi učesnici odgovaraju poslodavcu za celokupan iznos štete, a poslodavac može zahtevati naknadu od bilo kog saučesnika u celosti.

III Utvrđivanja štete i odgovornosti

Da bi se utvrdila krivica zaposlenog za štetu, poslodavac mora da sprovede interni postupak i dokaže tačno određen stepen krivice zaposlenog: nameru ili krajnju nepažnju, kao i tačnu visinu štete.

Poslodavac mora dokazati da je postojao makar jedan od dva oblika krivice: da je zaposleni svesno i namerno hteo da nanese štetu firmi (npr. svesno je razbio službeni laptop ili je namerno obrisao bazu podataka) ili da je zaposleni postupao sa potpunim zanemarivanjem osnovnih pravila pažnje i bezobzirnošću koju ne bi pokazao nijedan prosečan radnik (npr. ostavio je upaljenu mašinu bez nadzora i otišao kući, pa je izbio požar). Obična nepažnja ili slučaj ne povlače odgovornost za štetu. U navedenim primerima razbijanja laptopa i brisanja baze podataka, slučaj bi postojao kada bi se zaposleni okliznuo i ispustio laptop – kod takvog slučajnog incidenta nema odgovornosti zaposlenog za uništavanje laptopa. Sitna nepažnja bi, u drugom primeru, postojala ako bi do brisanja podataka došlo tako što bi zaposleni nesvesno napravio sitnu grešku u kucanju, pa bi se neki podaci obrisali – ovakva sitna nepažnja ne povlači odgovornost za štetu.

Sve navedene činjenice važne za utvrđivanje odgovornosti za štetu – postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se naknađuje – utvrđuje poslodavac u internom postupku, koji se vodi u skladu sa opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Poslodavac u pomenutom postupku mora da primeni određena osnovna pravila vođenja postupka (načela), i to pravila neposrednosti, usmenosti, saslušanja štetnika, materijalne istine i drugih procesnih principa, uz mogućnost korišćenja svih dokaznih sredstava koja ima na raspolaganju. To znači da mora utvrditi istinu i mora omogućiti zaposlenom da se izjasni o optužbama i iznese svoju odbranu. Ako mu to pravo uskrati, postupak pada na sudu.

Tek ako se postupak sprovede uz poštovanje pomenutih pravila i u njemu se konstatuje da postoji osnov i uslovi odgovornosti, te da nema razloga za isključenje odgovornosti, zaposleni se obavezuje da poslodavcu naknadi prouzrokovanu štetu.

U postupku poslodavac donosi rešenje/odluku o pokretanju postupka za naknadu štete. Najčešće se prvo odredi zaposleni ili formira komisija koja će utvrditi štetu i koja o tome sastavlja zapisnik. Dalje se izvode dokazi o tome da li je štetu prouzrokovao zaposleni i da li ima njegove krivice, a o preduzetim radnjama u postupku i donetoj odluci sastavlja se zapisnik i donosi obrazloženo rešenje.

Rešenje je konačno u prvom stepenu i deluje čim bude dostavljeno zaposlenom, ali nema svojstvo izvršne isprave, pa se poslodavac na osnovu njega ne može prinudno naplatiti, ali ga zaposleni može dobrovoljno izvršiti. Ukoliko zaposleni postupi po rešenju, uzima se da je prouzrokovanu štetu naknadio, ali ako po odluci ne postupi, poslodavac se može obratiti sudu radi naknade štete.

IV Sudski postupak naknade štete

Prema članu 165. stav 6. Zakona o radu, ako se naknada štete ne ostvari u postupku kod poslodavca, o naknadi štete odlučuje nadležni sud. Dakle, poslodavac može pokrenuti postupak pred sudom tužbom ako su ispunjeni uslovi da je prethodno sproveo postupak utvrđivanja odgovornosti zaposlenog i doneo akt kojim je utvrđena njegova odgovornost i obaveza naknade štete u određenom iznosu, kao i da je zaposleni odbio da dobrovoljno postupi po navedenom aktu.

Postupak utvrđenja odgovornosti od strane poslodavca je procesna pretpostavka za ostvarivanje sudske zaštite. Prema tome, mora postojati akt (rešenje/odluka) poslodavca kojim se utvrđuje odgovornost zaposlenog za štetu pričinjenu poslodavcu, saglasno članu 163. stav 5. Zakona o radu.

Poslodavac u postupku koji sam vodi, prema pravilima koja je postavio unapred i u kojima se moraju poštovati principi koji vode ka utvrđivanju pune materijalne istine i jasne uzročno-posledične veze, treba da utvrdi postojanje i visinu štete, ali i okolnosti pod kojima je šteta nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se naknađuje.

Poslodavac mora da sprovede navedenu procesnu zakonsku proceduru pre traženja sudske zaštite. Ukoliko bi to propustio da učini, sud bi konstatovao da nisu ispunjene materijalnopravne pretpostavke za njegov uspeh u parničnom postupku kojim se traži obavezivanje zaposlenog da mu nadoknadi štetu. S obzirom na to da sud nije ovlašćen da u sudskom postupku utvrđuje odgovornost zaposlenog ukoliko to svojom odlukom prethodno nije učinio poslodavac, sud bi tužbu odbacio kao nedozvoljenu, jer odluka o takvom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost.