Zašto žene imaju, ali i očekuju manje zarade

Podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da su razlike u zaradama između muškaraca i žena u Srbiji jasno vidljive i da žene zarađuju oko 14 odsto manje. Platni jaz se na isti način vidi i u zemljama Evropske unije, a podaci Eurostata pokazuju da je on u proseku oko 11 odsto.

Što se Srbije tiče, taj jaz vidljiviji je u Beogradu nego u manje razvijenim delovima zemlje. Prema istraživanju Instituta za razvoj i inovacije „Razlike među polovima u prosečnim neto zaradama“ pokazuje da što region ima viši nivo zarada, to je platni jaz između polova izraženiji. Najveći je zato u Beogradu, čak 19 odsto, dok je najmanji u regionu Zapadne Srbije i Šumadije devet odsto. Razlozi su prosti. U Beogradu je koncentrisan veliki broj upravljačkih i visoko plaćenih pozicija, na kojima i dalje dominiraju muškarci.

Dodatno, istraživanje Infostuda rađeno svojevremeno tokom trajanja jednog od Regionalnih sajmova zapošljavanja pokazalo je i jedan dodatni problem. Žene, naime, ne samo da zarađuju manje, iako su obrazovanije od muškaraca, one i prilikom konkurisanja za posao očekuju manju zaradu. Taj jaz, pokazalo je pomenuto istraživanje je oko 200 evra. Ovo istraživanje sprovedeno na više od 4.000 ispitanika pokazalo je da žene zapravo „pretpostavljaju“ da treba da imaju za ovaj iznos manju platu u odnosu na muškarce koji konkurišu na istu poziciju i sa istim ili sličnim kvalifikacijama.

Infostud je istraživao povodom Dana žena, zbog čega je to tako? Šta to podstiče žene da imaju manja očekivanja u pogledu zarade, suprotno njihovim kvalifikacijama i iskustvu?

Problematična struktura tržišta rada

– Najproblematičnije je to što platni jaz u Srbiji nije rezultat samo razlike u plati za isti posao, već je pre svega posledica šire strukture tržišta rada. Drugim rečima, razlika u prihodima nastaje mnogo ranije, u raspodeli pozicija, mogućnosti napredovanja i kontinuitetu karijere, kaže za Infostud Milica Dolašević. Menadžerka projekata, u Institutu za razvoj i inovacije.

Ona dodaje da žene ređe dolaze do upravljačkih i rukovodećih funkcija, koje nose najveće zarade i najveći uticaj.

– Istovremeno, češće su zaposlene u sektorima koji su u proseku slabije plaćeni, i imaju prekide u karijeri povezane sa roditeljstvom i brigom o porodici. Sve to znači da se platni jaz formira kroz čitav karijerni put, a ne samo kroz pojedinačne odluke poslodavaca o visini plate. Zbog toga je važno da se pitanje platnog jaza posmatra šire – kao pitanje jednakog pristupa prilikama, napredovanju i pozicijama odlučivanja, a ne samo kao pitanje razlike u zaradi na istom radnom mestu, upozorava naša sagovornica.

Duboko ukorenjeni patrijarhat

Nekadašnja poverenica za rodnu ravnopravnost Brankica Janković kaže za Infostud da je očekivanje žena da imaju manju zaradu zapravo posledica dubokog i višedecenijskog ukorenjenog patrijarhalnog obrasca. Žene sebe, kako ona kaže, doživljavaju kao manje vredne i zbog toga njihova očekivanja u pogledu plate budu manja.

– Povezan sa tim je i nivo odgovornosti koji imaju prema deci ili nekom drugom članu svoje porodice. Zato se teže odlučuju na promenu posla ili rizik da traže veću zaradu. To je zapravo začarani krug iz kojeg same žene moraju za početak da izađu, pogotovo što zvanična statistika govori da su neretko obrazovanije i kvalifikovanije od muškaraca, kaže bivša poverenica.

Milica Dološević podseća na činjenicu da se već na početku profesionalnog puta žene češće suočavaju sa sporijim napredovanjem i većom neizvesnođću u pogledu kontinuiteta karijere.

– Posebno važan faktor jeste period materinstva, koji u praksi često znači prekid ili usporavanje profesionalnog razvoja. Kada se takva iskustva ponavljaju na nivou čitavog društva, postepeno se formira percepcija da su najviše plate i najuticajnije pozicije rezervisane, pre svega, za muškarce, kaže Janković.  

Neplaćeni rad i manjak samopouzdanja

Dodatni aspekt predstavlja i raspodela neplaćenog rada u domaćinstvu. U Srbiji žene i dalje provode značajno više vremena u kućnim obavezama i brizi o porodici, što direktno utiče na raspoloživo vreme za dodatne edukacije, profesionalno usavršavanje, umrežavanje ili razvoj poslovnih ideja.

– Sve to ima dugoročne posledice, od sporijeg karijernog napredovanja do manjeg samopouzdanja u pregovorima o plati ili prilikom pokretanja sopstvenog biznisa. Zbog toga razlike u očekivanjima nisu samo pitanje individualnih ambicija, već odraz šireg ekonomskog i društvenog okvira, kaže Dološević.

Naša sagovornica upozorava da su u Srbiji nedovoljno razvijeni i nedosledno se primenjuju zakonodavni i institucionalni okvir koji bi podržao ravnopravno učešće žena na tržištu rada. 

– Posebnu pažnju potrebno je posvetiti položaju žena nakon porodiljskog odsustva. Nedovoljan sistemski odgovor na izazove sa kojima se žene tada suočavaju može imati dugoročne negativne posledice. Počev od otežanog povratka na tržište rada i sporijeg napredovanja, do šireg društvenog efekta poput odlaganja ili izbegavanja majčinstva.

Zato je potrebno unapređenje zakonodavnog okvira, razvoj politika koje olakšavaju usklađivanje rada i roditeljstva, ali i kontinuirano podizanje svesti javnosti o važnosti ravnopravnog učešća žena u ekonomiji.

– Samo takav pristup može dugoročno doprineti smanjenju platnog jaza i stvaranju pravednijeg tržišta rada, kaže Dološević.

Ograničeni slučajevi, ne opšte pravilo

Zorica Mršević, profesorka Fakulteta za evropske pravno političke studije kaže da je do manjih primanja žena od muškaraca istorijski došlo u vreme posle Pravog i Drugog Svetskog rata.

Ipak, ona kaže da nije sigurna da postoje utemeljena istraživanja koja pokazuju da žene očekuju i prihvataju nižu zaradu, ali da to svakako nije opšta pojava.

– Možda u neki pojedinačnim slučajevima ali kao opšte pravilo ne bih rekla da postoji. Žene koje na to  pristaju, mahom to rade jer im je očajnički potreban posao i spemne su da u početku prihvate niža primanja. Inače to pitanje je isto kao i ono, zašto žene dugo ostaju u nasilnim brakovima, zašto se odmah ne razvedu, ne pobegnu od nasilnika i sl. Odgovor na to nije da žene prihvataju nasilje, već im je teško institucionalno da sprovedu razvod. Kada institucije ne štite žene i ne sankcionišu diskriminaciju žena, nisu žene te koje vole da budu diskriminisane i manje plaćene, nego jednostavno ne vide efikasnost institucija kojima bi se obratile za pomoć, ukazuje Mršević.

– Dakle ipak samatram da  očekivanja manje zarade ili prihvatanje manje zarade, nisu posledica vaspitanja, socijalizacije ili partijarhalnog vaspitanja, dodaje ona.
– Verujem da niko nije toliko neodgovoran rodtelj da ćerke uči da prihvataju manja primanja od muškaraca na istim radnim mestima. I najpatrijarhalniji roditelji podstiču i podržavaju žensku decu da se školuju i budu što obrazovanije da bi imale bolje mogućnosti na tržištu rada, zaključuje Mršević.