Poslednjim popisom stanovništva koji je sproveden 2011. godine utvrđeno je da u našoj zemlji postoji 17,3% jednoroditeljskih porodica, odnosno porodica koju čine jedan-samohrani roditelj i njegovo dete (ili njegova deca).
Navedeni podatak, iako ga treba uzeti sa malom rezervom jer jasno pravno određenje samohranog roditelja ne postoji, ukazuje da postoji znatan broj roditelja koji sami podižu decu. Premda Ustav Republike Srbije samohranom roditelju garantuje posebnu zaštitu u skladu sa zakonom, samohrano roditeljstvo nije precizno definisana kategorija u našem pravnom sistemu. Pojedini propisi sadrže odredbe kojima se regulišu prava ili pitanja od značaja za samohranog roditelja, ali ne postoji jedinstvena pravna definicija ovog pojma, što u praksi znači različito shvatanje o tome ko se može smatrati samohranim roditeljem.
Primera radi, Porodični zakon određuje da roditeljsko
pravo prestaje smrću roditelja, punoletstvom deteta (osim kada dođe do
produženja roditeljskog prava), kao i lišenjem roditeljskog prava odlukom
nadležnog suda. Tumačenjem ovakve odredbe dolazi se do zaključka da je samohrani
roditelj u pravnom smislu roditelj koji se sam stara o detetu zbog toga što je
drugi roditelj preminuo, ili je nepoznat ili je lišen roditeljskog prava
sudskom odlukom. Prema tome, iako je ustavna kategorija koja uživa posebnu
zaštitu, samohrano roditeljstvo nije precizno određeno, čak ni sistemskim
zakonom koji uređuje pitanja iz porodičnog prava, već se u zavisnosti od prava
koje roditelj želi da ostvari, pojam samohranog roditelja različito tumači u svakom konkretnom slučaju.
Pored opisanog, i ne do kraja određenog pojma
samohranog roditeljstva u pravnom smislu, postoje i samohrani
roditelji u faktičkom smislu, odnosno roditelji koji se sami staraju o
detetu iako je drugi roditelj živ i nije lišen roditeljskog prava, ali iz
faktičkog razloga ne obavlja svoje roditeljske dužnosti. Primera radi, majka
koja nakon razvoda ostane sama da živi sa detetom, a otac iz nekog razloga
prekine kontakt sa bivšom suprugom i detetom, faktički predstavlja slučaj
samohranog roditelja, iako se u pravnom smislu ona ne može svrstati u tu
kategoriju, čak ni najširim mogućim tumačenjem važećih propisa.
Zbog svega navedenog, precizna pravna definicija samohranog roditeljstva predstavljala bi prvi korak u postupku realizovanja ustavne odredbe o posebnoj zaštiti ove grupe stanovništva. Ipak, možemo konstatovati da se pod samohranim roditeljem može smatrati roditelj koji se u pravnom ili faktičkom smislu, sam stara o svojoj deci.
Pravna zaštita kroz međunarodna dokumenta i Ustav
Samohrani roditelji suočavaju se sa brojnim problemima
i izazovima, koji su najčešće socijalno-ekonomskog karaktera-nerešeno stambeno
pitanje (veliki broj roditelja nakon razvoda ne poseduje svoju nekretninu),
mala primanja, neplaćanje alimentacije nakon razvoda, nezaposlenost (teškoće u
pronalasku posla zbog problema u usklađivanju profesionalnih obaveza i obaveza
prema detetu). Svakako da veliki problem predstavlja i nedostatak pomoći drugog
roditelja u vaspitavanju i podizanju deteta, te nemogućnost postizanja
ravnoteže između porodičnih i poslovnih obaveza, bez pomoći drugog roditelja.
Za veliki broj navedenih problema ne postoje adekvatna zakonska rešenja, ali
određeni pravni okvir postoji.
Međunarodni dokumenti, pre svega akti Ujedinjenih
nacija, Saveta Evrope i Evropske unije, uspostavljaju principe zaštite
samohranog roditeljstva kroz zabranu diskriminacije prema osnovama bračnog i
porodičng statusa, kroz zaštitu porodice, gde se svrstavaju i porodice sa
jednim roditeljem, a naravno i kroz odredbe o posebnoj zaštiti dece i
obezbeđivanju uslova za njihov pravilan razvoj. Povelja UN i Univerzalna
deklaracija o ljudskim pravima, kao i druga dokumenta ove svetske organizacije
proklamuje princip zabrane diskriminacije prema porodičnom i bračnom statusu,
principe zaštite materinstva, dece i porodice. Konvencija Međunarodne
organizacije rada o jednakom tertmanu za radnike i radnice sa porodičnim obavezama
obavezuje države da razviju usluge socijalne zaštite koje će pomoći zaposlenima
sa porodičnim obavezama, te da u skladu sa svojim mogućnostima propišu mere
koje će ovim kategorijama zaposlenih omogućiti odsustvovanje sa rada i ponovno
uključivanje u rad. Takođe, porodične obaveze ne smeju da budu razlog za
prestanak radnog odnosa, što je sve veoma važno za samohrane roditelje.
U Republici Srbiji osnov sistema pravne zaštite samohranih roditelja predstavlja član 66. stav 1. Ustava Republike Srbije kojim se garantuje posebna zaštita porodici, samohranom roditelju, majci i detetu, u skladu sa zakonom. Navedena odredba Ustava upućuje da se zaštita samohranih roditelja obezbeđuje posebnim zakonskim propisima kojima se propisuju njihova prava.
Postoji niz strateških dokumenata koji deklarišu spremnost države da se posveti rešavanju problema koji su od značaja za samohrane roditelje. Što se tiče propisa, postoji nemali broj zakona kojima se direktno ili posredno regulišu prava roditelja uopšte, pa i samohranih roditelja, pa ćemo se osvrnuti na sve one odredbe u različitim zakonima koje mogu da se tiču ostvarivanja prava samohranih roditelja.
Zakonska zaštita
Zakon o zabrani diskriminacije, kao sistemski zakon u ovoj oblasti, zabranjuje diskriminaciju prema bračnom i porodičnom statusu, kao i prema polu. Ovaj zakon određuje da svako dete ima jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na njegova i lična svojstva roditelja. Zabranjeno je diskriminisati dete prema bračnom ili vanbračnom rođenju, kao i prema drugim društvenim obeležjima. S druge strane dozvoljena je takozvana „pozitivna diskriminacija“, odnosno neće se smatrati diskriminacijom sprovođenje mera koje imaju za cilj posebnu zaštitu žena, trudnica, porodilja, roditelja, maloletnika i drugih ugroženih kategorija.
U svakom slučaju diskriminacije, pa tako i diskriminacije po osnovu samohranog roditeljstva, roditelj može podneti tužbu sudu ili se može obratiti Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, posebnom državnom organu formiranom u cilju efikasnije primene Zakona o zabrani diskriminacije.
Zakon o radu takođe zabranjuje diskriminaciju prema polu, trudnoći, bračnom statusu i porodičnim obavezama i predviđa poseban režim zaštite za trudnice, dojilje, roditelje dece do tri godine i samohrane roditelje koji imaju dete do 7 godina starosti. Ovo je jedan od retkih slučajeva, a u samom Zakonu o radu i jedini, da se direktno označava samohrani roditelj kao nosilac određenog prava. Zbog toga ćemo detaljnije izneti u čemu se sastoji poseban režim zaštite u radnom pravu za ove socijalno ugroženije kategorije zaposlenih, u delu koji može biti od značaja za samohrane roditelje.
Tako jedan od roditelja sa detetom do tri godine života može da radi prekovremeno, odnosno noću, samo uz svoju pisanu saglasnost. Samohrani roditelj koji ima dete do sedam godina života ili dete koje je težak invalid može da radi prekovremeno, odnosno noću, samo uz svoju pisanu saglasnost.
Poslodavac može da izvrši
preraspodelu radnog vremena zaposlenoj ženi za vreme trudnoće i zaposlenom
roditelju sa detetom mlađim od tri godine života ili detetom sa težim stepenom
psihofizičke ometenosti – samo uz pisanu saglasnost zaposlenog. Dakle postoji
zaštita od noćnog rada i preraspodele radnog vremena.
Kirterijum za utvrđivanje tehnološkog viška ne može da bude odsustvovanje zaposlenog sa rada zbog bolovanja, trudnoće, porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta, što je ipak češći slučaj kod samohranog roditelja.
Zaposlena žena ima pravo na odsustvo sa rada zbog trudnoće i porođaja, kao i odsustvo sa rada radi nege deteta, u ukupnom trajanju od 365 dana. Zaposlena žena ima pravo da otpočne porodiljsko odsustvo na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa najranije 45 dana, a obavezno 28 dana pre vremena određenog za porođaj. Porodiljsko odsustvo traje do navršena tri meseca od dana porođaja, a po isteku porodiljskog odsustva, zaposlena ima pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta do isteka 365 dana od dana otpočinjanja porodiljskog odsustva. Otac deteta može da koristi navedeno pravo u slučaju kad majka napusti dete, umre ili je iz drugih opravdanih razloga sprečena da koristi to pravo (izdržavanje kazne zatvora, teža bolest i dr.), dakle u slučajevima kada u faktičkom smislu postane samohrani roditelj. To pravo otac deteta ima i kada majka nije u radnom odnosu. Naravno, za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta zaposlena žena, odnosno otac deteta, ima pravo na naknadu zarade, u skladu sa zakonom. Zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta za treće i svako naredno novorođeno dete u ukupnom trajanju od dve godine.
Zakon o finansijskoj podršci porodici s decom propisuje niz prava roditelja iz oblasti socijalne zaštite. Samohrani roditelj je izričito pomenuta kategorija u ovom zakonu koja uživa posebnu zaštitu, a definicija samohranog roditelja sadržana je u Pravilniku o bližim uslovima i načinu ostvarivanja prava na finasijsku podršku porodici s decom, koji preciznije uređuje ostvarivanje prava iz Zakona o finansijskoj podršci porodici s decom. Ovaj Pravilnik kaže da se sem onih roditelja koji samostalno vrše roditeljsko pravo u skladu sa odredbama Porodičnog zakona (već smo naveli određenje iz Porodičnog zakona), samohranim se smatra i roditelj u situaciji kada je drugi roditelj postao potpuno i trajno nesposoban za privređivanje, a nije stekao pravo na penziju i kada se drugi roditelj nalazi na odsluženju vojnog roka ili na izdržavanju kazne zatvora u trajanju od najmanje 6 meseci. Isti Pravilnik još određuje da se ne smatra samohrani roditeljem onaj roditelj koji je kasnije zasnovao novu bračnu ili vanbračnu zajednicu.
Prava koja se garantuju Zakonom o finansijskoj podršci porodici s decom su naknada zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, roditeljski dodatak, dečiji dodatak, naknada troškova boravka u predškolskoj ustanovi za decu bez roditeljskog staranja i za decu sa smetnjama u razvoju, regresiranje troškova boravka u predškolskoj ustanovi dece iz materijalno ugroženih porodica. Neka od navedenih prava posebno su značajna za jednoroditeljske porodice.
Roditeljski dodatak ostvaruje majka za prvo, drugo, treće i četvrto dete, pod uslovom da je državljanin Republike Srbije i da ima prebivalište u Republici Srbiji, kao i majka koja je strani državljanin i ima status stalno nastanjenog stranca pod uslovom da je dete rođeno na teritoriji Republike Srbije. Pravo na roditeljski dodatak, ako ispunjava navedene uslove, može ostvariti i otac deteta, ukoliko je majka deteta strani državljanin, nije živa, napustila je dete, lišena je roditeljskog prava, ili je iz objektivnih razloga sprečena da neposredno brine o detetu-znači u situaciji kada postane samohrani roditelj.
Treba napomenuti da se pravo na roditeljski dodatak ne može ostvariti, ako novorođeno dete majke za koje se podnosi zahtev i njena deca prethodnog reda rođenja, nisu vakcinisana u skladu sa propisima u oblasti zdravstvene zaštite Republike Srbije, što se proverava jednom godišnje na osnovu podataka sadržanih u evidenciji o imunizaciji. Roditeljski dodatak ne može se ostvariti ako roditelji u momentu podnošenja zahteva žive u inostranstvu. Roditeljski dodatak ne može ostvariti majka koja je strani državljanin ukoliko je u zemlji, čiji je državljanin, ostvarila isto ili slično pravo za dete za koje je podnet zahtev.
Dečiji dodatak ostvaruje jedan od roditelja koji neposredno brine o detetu, koji je državljanin Republike Srbije i ima prebivalište u Republici Srbiji ili strani državljanin koji ima status stalno nastanjenog stranca u Republici Srbiji za prvo, drugo, treće i četvrto dete po redu rođenja u porodici, od dana podnetog zahteva, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (prihodi u porodici ne smeju da prelaze propisan cenzus). Pod istim uslovima pravo na dečiji dodatak ima i staratelj deteta. Dečiji dodatak pripada deci koja žive i pohađaju program pripreme deteta pred polazak u osnovnu školu u okviru predškolskog vaspitanja i obrazovanja na teritoriji Republike Srbije. Dečiji dodatak pripada detetu ako ima svojstvo učenika osnovne škole, odnosno svojstvo redovnog učenika srednje škole do završetka srednjoškolskog obrazovanja, a najduže do navršenih 20 godina života. Nadležni organ dužan je da u saradnji sa odgovarajućom školom, u toku trajanja školske godine, krajem svakog tromesečja proveri redovnost pohađanja nastave deteta za koje se ostvaruje pravo.
Zakon dalje daje definiciju jednoroditeljske porodice,
odnosno određuje da se radi o porodici u kojoj jedan roditelj samostalno vrši
roditeljsko pravo, pod uslovom:
1) da je drugi roditelj nepoznat;
2) da je drugi roditelj preminuo, a nije ostvareno pravo
na porodičnu penziju;
3) da je drugi roditelj postao potpuno i trajno nesposoban za rad, a nije stekao pravo na penziju;
4) da je drugi roditelj preminuo, a ostvareno je pravo
na porodičnu penziju;
5) da je drugi roditelj na izdržavanju kazne zatvora
duže od šest meseci;
6) da drugi roditelj ne vrši roditeljsko pravo po
odluci suda;
7) da drugi roditelj ne doprinosi izdržavanju deteta,
a izvršenje obaveze izdržavanja nije bilo moguće obezbediti postojećim i
dostupnim pravnim sredstvima i postupcima.
Ne smatra se jednoroditeljskom porodicom, u smislu
ovog zakona, porodica u kojoj je roditelj koji je samostalno vršio roditeljsko
pravo, po prestanku ranije bračne, odnosno vanbračne zajednice, zasnovao novu
bračnu, odnosno vanbračnu zajednicu.
Zakon propisuje da se pravo na dečiji dodatak
ostvaruje ako ukupan mesečni prihod po članu porodice ne prelazi cenzus koji
propisuje ministar u Vladi nadležan za socijalna pitanja, a za jednoroditeljske
porodice taj cenzus se uvećava za 20%, odnosnio 30%, čime su stavljeni u
povoljniji položaju odnosu na ostale roditelje, kao vid pozitivne
diskriminacije.
Zakon o socijalnoj zaštiti, na osnovu koga svaki pojedinac i porodica kojima je
potrebna podrška za savladavanje socijalnih i životnih teškoća ostvaruje pravo
na socijalnu zaštitu, predviđa da se jednoroditeljskim porodicama uvećava pravo
na socijalnu pomoć u visini od 20%.
Porodični zakon kao sistemski zakon u ovoj oblasti svakako da ima odredbe koje se tiču i samohranih roditelja, a pre svega se radi o regulisanju vršenja roditeljskog prava. Roditelj adekvatnim vršenjem roditeljskog prava obezbeđuje uslove za ostvarivanje prava deteta i njegov pravilan razvoj. Kada ga roditelj vrši u skladu sa zakonom država nema pravo mešanja u porodične odnose. Ukoliko dođe do zanemarivanja brige o deci, država aktivira svoje mehanizme zaštite. Porodičnim zakonom takođe je propisano da je svaki postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete i roditelja koji vrši roditeljsko pravo-postupak se sprovodi u najviše dva ročišta, koja se zakazuju u kraćim rokovima nego inače, tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor, u postuku po žalbi drugostepeni sud je dužan da odluku donese u roku od 15, odnosno 30 dana.
Treba pomenuti i Zakon o učeničkom i studentskom standardu koji primenjuje znatno blaže kriterijume za ostvarivanje prava učenika i studenata koji dolaze iz jednoroditeljskih porodica, kao i pravilnik koji uređuje uslove za upis dece u predškolske ustanove, kojim je takođe dat prioritet samohranim roditejima.
Nedostaci u pravnoj zaštiti samohranih roditelja
Što se tiče nedostataka u opisanom sistemu zaštite samohranih roditelja, već smo istakli na početku teksta da je prvi problem nedostatak potpune pravne definicije koja bi obuhvatala sve slučajeve samohranog roditeljstva. Zbog toga posebna određenja iz pojedinačnih propisa imaju značajnu ulogu jer preciziraju kategoriju roditelja koji imaju propisana prava, a dešava se da tom definicijom nisu obuhvaćeni svi sučajevi iz prakse. Iz ovoga sledi i problem nepostojanja precizne službene evidencije, odnosno nepostojanja tačnih podataka o samohranim roditeljima. Zbog navedenog, potrebno je usvojiti definiciju samohranog roditelja koja bi bila što šira i obuhvatila sve moguće slučajeve u praksi. To bi omogućilo i preciznu službenu evidenciju o broju samohranih roditelja u Republici Srbiji.
Naravno, kao što često biva, još veći problem od pravnih propisa predstavlja nedosledna primena postojećih pravila. Tako u praksi prilikom zapošljavanja često dolazi do diskriminacije po osnovu porodičnog statusa, iako zakon to strogo zabranjuje. Poslodavci imaju predrasude da će samohrana majka ili otac češće odsustvovati sa posla, odnosno da će imati slabiji radni učinak zbog privatnih problema vezanih za samohrano roditeljstvo, te se teže odlučuju za njihovo angažovanje. Nedovoljna je iskorišćenost i već postojećih radnopravnih instituta koji bi doprineli lakšem obavljanju samohranog roditeljstva, kao što su mogućnosti rada u kliznom radnom vremenu, fleksibilnom radnom vremenu, rada od kuće. Generalno se može reći da je intencija radnopravnog zakonodavstva u pogledu zaštite prava trudnica, porodilja i roditelja pozitivna i da je napravljen korak u pravom smeru donošenjem Zakona o radu iz 2014. godine jer su mnoga prava proširena. Ipak, ovde treba istaći jedan problem koji je prouzrokovan definicijom zaposlenog iz Zakona o radu, koja nije menjana. Naime, sve zakonske odredbe o zaštiti materinstva i roditeljstva se odnose na zaposlene, a u smislu Zakona o radu zaposleni je fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca. To praktično znači da ove odredbe o posebnoj zaštiti nemaju primenu u pogledu žena i roditelja koji su radno angažovani van radnog odnosa-po ugovoru o delu i po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima. Ovo nije dobro rešenje i može podstaći određene poslodavce da zbog proširenih prava trudnica, porodilja i roditelja u radnom odnosu izbegavaju da zaposle određene kategorije lica, odnosno pokušaju da ih angažuju kroz modalitete radnog angažovanja van radnog odnosa. Stoga bi bilo poželjno da se pronađe način da se pruži posebna zaštita i trudnicama, porodiljama i roditeljima koji rade van radnog odnosa. Doduše, prilikom zasnivanja radnog odnosa poslodavac ne može od kandidata da zahteva podatke o porodičnom i bračnom statusu, niti zasnivanje radnog odnosa sme da uslovljava testom trudnoće (osim kod poslova štetnih po zdravlje žene), čime se samo delimično ublažavaju gore navedeni potencijalni negativni efekti.
Poseban problem u praksi predstavlja odsustvo dobrovoljnog izvršenja obaveze izdržavanja od strane drugog roditelja, pa čak i ostvarivanja kontakta deteta sa roditeljem kome dete nije dodeljeno na staranje. Rešenje bi možda moglo da se nađe u nekom fondu koji bi bio formiran radi naplate potraživanja za izdržavanje deteta, slično Fondu solidarnosti nakon stečajnog postupka, ali tako nešto se do sada nije ostvarilo zbog velikih sredstava koja bi morala biti obezbeđena za ovu namenu.
