Osvojili smo Via ferratu „Sokolov put”

Dobrim uslovima rada i beneficijama podržavamo ono u šta verujemo: rast i razvoj, zdravlje, porodicu i druženje. Jedna od beneficija koju naši zaposleni imaju je mogućnost da samoinicijativno predlože i organizuju timbilding a da troškove takvih druženja subvencioniše Inspira grupa. Milica Medak, iz sektora Računovodstvo, neretko ima odlične, ali i ne tako uobičajene ideje za druženja i putovanja, a delić poslednjeg koji je organizovala uspela je da pretoči u novu Priču iz Inspira grupe. 

Prošle godine u oktobru bila sam kod sestre u gostima na Romaniji, i ona mi u jednom trenutku kaže: „Vidiš ovu stenu, tu su napravili via ferratu, zamisli tu se ljudi penju, nisu normalni, i naša Saška je htela ali naravno da joj nismo dozvolili takvu ludoriju”.  

Bacim pogled na profil Via ferrata Sokolov put da shvatim šta je to via ferrata i zaljubim se na prvi pogled. Leptirići u stomaku, osmeh na licu i nestrpljenje, ovo moram što pre da probam!  

Pokazujem ljudima u firmi, svi oduševljeni, svi gledaju sa istom dozom uzbuđenja kao i ja. Ok, sačekaću da prođe zima i dođe lepše vreme. Jun mi se čini kao idealan mesec. Rezervisali smo termin dva meseca ranije, skupila se najhrabrija ekipica koja jedva čeka polazak. Gledamo u prognozu, kiša svaki dan. Nema veze, samo da ne bude munja i gromova, ostalo nas ne može zaustaviti.

Junsko jutro na Romaniji, ja se smrzavam u zimskoj jakni. Magla skriva šumu i brda koja se pružaju oko nas, ali je bar kiša stala par sati pre našeg dolaska. Stižu naši vodiči, odlično su raspoloženi ali nas usput merkaju, procenjuju našu fizičku spremnost. Krećemo peške ka mestu gde počinje Via ferrata.  

I sam put do tamo označio je početak naše avanture. Klizav teren, blato, potoci vode, uzbro, nizbrdo, jedan kolega u starkama, a većina u patikama za šetnju. Kad smo konačno stigli svi smo bili u fazonu: „Crkli smo, a još nismo ni krenuli!” Ispred nas se pruža visoka stena, vrh joj je u magli, ugao 90 stepeni, a mi u sebi mislimo : Šta nam je ovo trebalo? Ispred ovog prizora, troje kolega odustaje. Nas devet krećemo. Na početku pomalo nesigurni, naročito jer smo odmah startovali sa previsom – negativnim nagibom na steni. Pomislili smo: Ako je sve ovako, dokle ćemo stići? Na sreću, nije sve bilo tako i svako je u svom ritmu grabio metar po metar ka visini.

Bilo je trenutaka kada je svako pomislio: „Šta ako se okliznem baš ovde, kako sad ovo izvesti, noge su mi prekratke da dohvatim sledeći drzač, da li ću imati dovoljno snage u rukama?” 

Ali najbitnija stvar na čitavoj ferati nije u snazi, nego imati veliko poverenje u sebe i svoje sposobnosti, ne sumnjati u pozitivan ishod, ne misliti o tome šta bi moglo da krene naopako, ko bi došao da me spasi, imaju li ovde helikoptere… Jer to parališe. Jer kad s tom mišlju pogledaš gde si, ispod tebe samo litica, čiji kraj i ne vidiš u gustoj magli, sve je još strašnije. Znači, nikako ne misliti na početak filma Alpinista. Dobro došle su afirmacije poput: „Bravo legendo; idem da pregazim i ovu stenu; wow, u ovom pogledu treba samo uživati…” 

Viseći mostovi su najspektakularniji, a fizički najlakši deo. Osećaj hodanja po žici iznad provalije je fascinantan i sjajan ( pod uslovom da si u pozitivnom modu). Jedan po jedan dolazimo do vrha, svi sa ogromnim kezom na licu, oduševljeni izazovom, Crvenim stenama, nama samima. Kakvi smo kraljevi što smo došli ovde i počastili se nezaboravnim iskustvom! 

U povratku govorim vodiču da ću doći ponovo kad ne bude magle, a on mi kaže: „Obavezno, pravimo još jednu ferratu, malo težu i izazovniju, na Crnim stenama!” Meni se usta već razvlače u poznati osmeh, u stomaku već viđeni leptirići…  

Nastaviće se…