Kako je Sonja Ćetković od honorarca stigla do čela Infostuda

Koliko ljudi poznajete koji imaju 20 godina radnog staža u jednoj kompaniji? Ona kaže da ih ne zna mnogo i da to danas jeste retkost na tržištu rada, mada u svom okruženju ima nešto više poznanika i prijatelja sa po 10 ili 15 godina rada na istom mestu. Dakle, reč je o osobama koje u današnje vreme ne možete lako naći, ali je Biznis.rs uspeo za vas da pronađe jedan ovakav izuzetak. 

Ipak, naša sagovornica kaže da nema utisak da je sve vreme radila u jednoj kompaniji, jer tvrdi da ovo nije ista firma kakva je bila pre pet, deset ili svih 20 godina kad je krenula da radi od nule, dok je još studirala – kao honorarni posao dok ne nađe redovni. I tako je Sonja Ćetković, direktorka Infostuda, verovatno postala honorarac sa najdužim privremenim poslom u Srbiji, koji traje evo već dve decenije.  

Na pitanje od kada je na poziciji direktora kaže iskreno, uz osmeh – “oduvek, čini mi se”.  

“Mi smo bili mali, pa je sve išlo nekako lagano. Ja sam bila prva osoba koja je krenula da radi na Poslovima i kako smo primali nove ljude ispostavilo se da imam najviše znanja i iskustva, pa sam ih ja učila poslu i onda je to neformalno preraslo u ulogu lidera i vođe tima. Ne znam tačno kada sam formalno postala direktor, ali već 2007. godine sam bila u menadžmentu”, objašnjava naša sagovornica svoje početke.

Pa kakav si direktor, šta kažu tvoji zaposleni? 

“Ne žale se mnogo, valjda im je dobro (smeh). Nemam klasičan direktorski stav zato što sam ponikla u kompaniji gde smo svi bili kolege i zaista nemamo taj odnos direktor-podređeni, već svako radi svoj posao zato što je najbolji u tome. Nije mi problem da kolegama skuvam kafu i volim da osećaju da sam im dostupna, iako me često novi ljudi u početku dožive strogo formalno. Svi smo u firmi dostupni, iako se naravno zna ko odlučuje o nekim stvarima, ali smo iznad svega tim”, navodi Sonja uz napomenu da takav odnos definitivno ima i svoje mane, kao na primer kad bliskim ljudima treba reći nešto što im se možda ne dopada.  

“Prolazila sam i lično kroz takve trenutke, ali tu moraju da se raščiste stvari i da se jasno kaže – ja sam na poziciji na kojoj jesam i treba da radim u najboljem interesu kompanije. Ako naše prijateljstvo može to da podnese, onda smo mi verovatno pravi prijatelji jer znaš da ne radim to iz bilo kakve loše namere. Mislim da je to teži put, mnogo je lakše kad se kao menadžer distanciraš i nemaš tu neku emotivnu upletenost, ali ja prosto ne umem tako”, iskrena je direktorka Infostuda.

Savetnik za zapošljavanje bez ijedne prijave na konkurs za posao 

Krenula je da radi, a da se nikad nije prijavljivala ni na kakav konkurs za posao – iako je posle godinama učila ljude kako to da čine. Jedan od osnivača Infostuda Branimir Gajić bio joj je komšija i prijatelj njenog rođenog brata koji je u početku pomagao oko unošenja podataka na sajt. Onda se brat zaposlio u banci i rekao da ne može da nastavi da radi, a sve ostalo je bilo tako logično – “hajde pitaj mlađu sestru da nam malo pomogne”. 

“Tako sam praktično počela da radim. To je bio posao od 15 minuta dnevno, gde sam unosila neki sadržaj, i tada sam krenula da radim na Poslovima. U početku sam to doživljavala kao studentski, honorarni posao, da malo pomognem Banetu dok ne završim faks i ne nađem neki posao u struci koji sam želela (diplomirani ekonomista, prim.aut). Radilo se od kuće i zaista mi nije bilo opterećenje. Tako je funkcionisalo skoro dve godine i onda sam 2004. diplomirala, ali već pre toga su mi rekli da planiraju da otvore prvu kancelariju i da firma treba da dobije prave obrise”, priseća se Sonja i kaže da je prihvatila da ostane još malo u firmi, jer joj se dopalo to što radi.  

Prema njenim rečima, bio je jako dobar osećaj raditi nešto novo na tržištu i pomerati stvari unapred. Korisnici su počeli jako dobro da reaguju, dobili su poverenje kandidata i poslodavaca, a pošto još nisu postali formalno kompanija radili su šta god su osećali da treba. Vodili su se pričom – hajde da uradimo nešto dobro i stalno pokretali neke nove projekte. Ništa biznis plan, ništa petogodišnja strategija…  

“Nismo tada puno čitali i edukovali se na tu temu, ali smo imali dobar osećaj da treba da slušamo tržište i imali smo blizak odnos sa kandidatima i poslodavcima koji su nam davali povratnu informaciju i tako smo unapređivali sajt i način na koji radimo posao. Rekla bih da je to bio ključan momenat u uspehu Infostuda, jer smo slušali tržište i grabili napred”.  

Nekima izgleda lako što je Infostud ostao na vrhu 20 godina, kada je već na početku zauzeo lidersku poziciju na tržištu, ali naša sagovornica tvrdi da nije tako i da je bilo izazova sa svih strana. Očekivanja od lidera su uvek veća, treba držati standard, a bilo je i grešaka.  

“Nisu to bili neki veliki, kobni promašaji i brzo smo učili. Brzo učenje je zapravo veća vrednost nego ne praviti greške uopšte”, tvrdi Sonja.

Nisam planirala da budem menadžer 

Direktorka Infostuda kaže da nikad nije imala jasnu želju da bude menadžer. Nije puno planirala svoju karijeru, ali kada je završila studije i ostala u Infostudu, uz veoma brz razvoj kompanije, shvatila je da voli to što radi i da to ima perspektivu.  

“Iako je tada bilo zlatno doba bankarstva i banke su bile najpoželjniji poslodavci, ja sam volela tu neformalnost koju smo mi imali i priliku da s jedne strane učiš, a s druge strane utičeš. I ta prilika koju je Bane pružio svima nama – da utičemo na stvari, da se pitamo, poverenje da radimo najbolje što znamo i umemo, je velika stvar. Danas mogu da kažem da već godinama unazad, a najmanje 10 godina, imam punu autonomiju u svom poslu.”  

Top menadžment kompanije je u međuvremenu bio više okrenut novim projektima i akvizicijama, ali je uvek bio tu za konsultacije, savet i podršku svake vrste. Sam momenat decentralizacije je nastupio 2015. godine.  

“To je značajna godina za Infostud jer je tada doneta odluka da osnivači imaju svoje formalne uloge i da ne moraju da imaju konsenzus oko svega, a da direktor donosi odluke koje misli da treba. Postali smo brži u odlučivanju i jasniji u pravcu kojim se krećemo, a pojedinačni biznisi su dobili potpunu autonomiju i sve sektore koji su im potrebni. Ta decentralizacija je donela možda čak i tu formalnu odgovornost menadžeru – sad si svoj, imaš ekipu ispred sebe i guraš dalje!”

Zdrava kompanija je važnija od uspešne

Infostud se kroz godine snažno razvijao i širio tim, a broj zaposlenih se povećavao. Sonja Ćetković kaže da je „onaj prvi tim uvek najdraži“ i da najviše ostaje u srcu jer, iako su se mnoge stvari radile „štapom i kanapom“ iz današnje perspektive, to su za nju najlepši dani pošto je ceo tim radio iz iskrene potrebe da učini nešto dobro na tržištu zapošljavanja. 

“Atmosfera je uvek bila dobra. Ne mogu da kažem da nikada nisam bila demotivisana i da nije bilo teških perioda – naravno da ih je bilo, ali suštinski kada stavim na vagu ovih 20 godina istakla bih prvo tu zdravu kulturu i zdrave međuljudske odnose, zdrav tim koji imam. Možemo sve da kažemo jedni drugima, naravno na adekvatan način i sa uvažavanjem. Nemamo te formalne odnose koji prave od nas neke nedostupne ljude, nego smo svi dobra ekipa”.  

Vremenom je tim krenuo da raste, došli su neki novi ljudi, drugačiji i dolazili su i poneki ljudi koji na posao gledaju “samo kao na posao”, odnosno nemaju toliku povezanost sa Infostudom – ne žive to što rade, već im je to prosto obaveza od devet do pet.  

“To nije pogrešno, ali jeste bila velika promena za tu prvu ekipu. Učili smo kako da integrišemo drugačije ljude u tim, a da zadržimo kulturu u koju verujemo. Bavili smo se, a i sada se mnogo bavimo internim odnosima. Nekada je to znalo da nam skrene fokus sa tržišta, ali pokazalo se da, na kraju dana, daje dobre rezultate. Mislim da najveći uspeh Infostuda nije to što je poslovno uspešna kompanija, koliko to što je zdrava kompanija. Fokusiramo se pod‌jednako na obe stvari i ne jurimo. Bane nam je govorio, i ja to često ponavljam – biznis je maraton, a ne sprint”, napominje Sonja i kaže da su uvek gledali i da grade dugoročne odnose sa klijentima, čak i ako im to donosi manje para.  

“Nećemo prodati klijentu nešto što mu ne treba ili mu prodati skuplju uslugu ako znamo da će i najjeftinija da mu da rezultat kojim će biti zadovoljan. Gradili smo dugoročnu priču, a tako smo i sa zaposlenima. Bilo je i trenutaka kada smo omašili u selekciji, kada su neki ljudi shvatili da se ne uklapaju i da ovo nije okruženje za njih ili smo mi rekli da jednostavno nismo jedni za druge. Puno smo brinuli o tim internim aspektima, brinemo i dan-danas i zato smo napravili kompaniju u kojoj volimo i želimo da radimo”.  

Naša sagovornica je i u ranijim intervjuima isticala da nikada nije išla na posao ponedeljkom ujutru sa grčom u stomaku. Sada kaže da joj je najteže pao onaj period tokom pandemije kada su svi radili od kuće i kada se nisu viđali i družili.  

“Imamo sad određenu fleksibilnost da možemo da radimo od kuće, ali velika većina ljudi preferira rad iz kancelarije, što mislim da je još jedan pokazatelj da je ovde dobro. Bilo je perioda preispitivanja – da li sam se previše ušuškala, da li je zona komfora to što radim 20 godina u istoj kompaniji? Ali uvek sam osećala da je to to i meni je važno da sam dobro. Važna mi je karijera, važno mi je to što radim, ali mi je važno i da budem u skladu sa sobom”.

Privatno i poslovno 

“Trenutak kada sam shvatila šta znači balans privatnog i poslovnog je kada sam postala mama 2013. godine, odnosno kad sam se vratila na posao posle porodiljskog odsustva 2014. Tada sam počela da idem kući u 16:00 i ljudi oko mene su počeli čudno da me gledaju – otkud sad to? Tada sam shvatila da nikada neću biti srećna i potpuna ako dam sebe 120 odsto na poslu, a podbacujem na onom što mi je najbitnije kod kuće.  

Onda sam počela da govorim svojim kolegama – idite kući na vreme! To je bio trenutak kada smo svi počeli više da brinemo o balansu privatnog i poslovnog, trenutak kada sam osvestila da ne treba sve svoje vreme da provodimo na poslu, koliko god to želeli i voleli. Takođe, osvestila sam to da ako neko radi duže, ne znači da radi ni više ni bolje, već da treba da imamo čiste i odmorne glave i tada zapravo dajemo svoj maksimum.  

Sve ovo je važno meni kao direktoru i želim da to bude važno svima, da mogu da usklade svoje vreme koliko god je moguće. Kad imaš decu i dalje ti je kratak taj period sa njima, i dalje misliš da si puno na poslu i da se tamo najviše daješ i najviše trošiš. Ako želimo da imamo ljude koji se zadržavaju u kompaniji, oni moraju da budu u redu sa tim što su ovde i moraju da budu u redu sa ostatkom svog života. Odseći privatno i poslovno je nemoguće, nebitno da li ti živiš svoj posao ili ti je to samo manji deo života. Ako su nam važni zaposleni važno je da oni budu dobro.”

Novo ime pokazatelj zrelosti kompanije 

Na pitanje šta očekuje od rebrendiranja i novog imena kompanije, koja je sada postala Inspira grupa sa nizom biznisa u svom portfoliju, Sonja Ćetković kaže da je za Inspiru ovo važan i iznad svega hrabar trenutak.  

“Odvojiti se od brenda koji je jako poznat i dobro utemeljen je prilično hrabro, ali jeste pokazatelj zrelosti. Inspiri je bitnije da sami biznisi imaju jake brendove, nego grupa i jasno je definisala neke ciljne javnosti kod kojih želi da gradi podršku. U procesu brendiranja poslodavca mi jesmo jedan poslodavac, ali svaki biznis ima neku svoju mikro kulturu.  

Mislim da Inspira dobija mogućnost da se jasno izrazi ko je i šta je, zato što su dosad ili Poslovi bili u senci grupe ili obrnuto. Dakle, dobija jasnoću u daljoj komunikaciji i priliku da gradi sebe kao kompaniju koja ima portfolio različitih biznisa i neki svoj lični identitet, a sadašnji Infostud je dobio priliku da bude to što jeste. Mislim da je komunikacija glavni benefit za obe strane.”  

U njenoj karijeri se praktično ništa nije promenilo – i dalje vodi grupu sajtova za zapošljavanje.  

“Karijerno se ništa ne menja, ali meni ovo jako puno znači i to je nešto što sam godinama želela da se desi. Mislim da je ispravna odluka i za Inspiru i za Infostud, a super mi je što se desilo na 20. rođendan Poslova.”

Nagradno odsustvo 

Sonja je od svojih kolega i saradnika kao nagradu za jubilarnih 20 godina rada u Infostudu dobila najlepši mogući poklon – mesec dana plaćenog odsustva. Postoje samo dva uslova – mora da iskoristi celo odsustvo “u cugu” i da to bude u naredne dve godine. Kaže da još nije odlučila kada i kako će “potrošiti” neplanirane neradne dane.  

“Prvo moram da namestim sve na poslu da može da me nema mesec dana, što mislim da neće biti toliko problematično, ali treba planirati dovoljno unapred. Drugo, moram da isplaniram šta ću da radim tih mesec dana, da ne prođu u nekoj svakodnevici. Nisam još odlučila, tek je početak, imam još dve godine da iskoristim…”

Kandidati traže više fleksibilnosti 

Tržište rada je poslednjih nekoliko godina doživelo značajne promene, a neizvesnost je jedna od glavnih odlika koja će karakterisati i 2023. Naša sagovornica smatra da bi sledeća godina mogla da bude turbulentnija, jer je već krajem ove počeo da se oseća pad aktivnosti poslodavaca kada je reč o novom zapošljavanju. Kako kaže, od polovine godine je usporen rast, a poslednjih mesec-dva je primetan možda čak i mali pad u odnosu na prošlu godinu.  

“S druge strane, povećana je aktivnost kandidata koji nisu dobili otkaze, ali osećaju da možda rade u kompanijama koje više nisu tako stabilne i počinju da gledaju neke nove alternative. Verujem da će prva polovina sledeće godine da se nastavi u istom ritmu i da će se smanjiti taj veliki deficit kandidata, što će biti dobra prilika za uspešne kompanije da privuku one ljude koje možda dosad nisu mogli. Opet, ja ne vidim scenario sa nekim masovnim otpuštanjima, ali biće kompanija koje će zaustaviti širenje, i to su nam neke već nagovestile”.  

Sonja Ćetković misli da će sada biti industrija koje će manje i onih koje će više osetiti nestabilnost, ali koliko god ovo da traje – a ona ne veruje da će dugo – misli da idemo sve više ka eri gde kandidati imaju moć i gde oni mogu da kroje uslove kakvi su im potrebni.  

“To je jedan trend koji mene užasno raduje zato što sam ja prvih deset i više godina svoje karijere slušala jako tužne priče kandidata i zaposlenih koji su radili u zaista lošim uslovima, a sada dolazimo do toga da se kompanije bore za svoje ljude, i tako se stvara jedno bolje tržište. Iako to možda zvuči kao loša situacija za poslodavce, mislim da nije.”  

Ističe da kandidati iz godine u godinu insistiraju na različitim oblicima fleksibilnosti, a da posebno mladi posvećuju pažnju i kvalitetu kompanije u koju dolaze, industriji u kojoj radi i svrsi svog radnog mesta, jer žele da to sve ima nekog smisla. “Dešava se humanizacija procesa rada i zapošljavanja, i ja uživam u tome.”

Izvor: Biznis.rs